Psihoterapija
U današnje vreme potreba za psihoterapijom sve više se prepoznaje na samo od strane stručnjaka koji se njom bave, već i od strane velikog broja ljudi koji se opredeljuje za psihoterapiju. Ovaj pozitivan trend popularnosti psihoterapije podstaknut je sve većom senzitivnošću ljudi za istraživanjem svojih unutrašnjih procesa i promenama koje bi donele dugoročan prosperitet na svim životnim poljima.
Psihijatrija
Psihijatrija je grana medicine koja se bavi tretiranjem svih vrsta mentalnih oboljenja i poremećaja, kroz farmako i psihoterapiju. Centar za psihoterapiju i grupnu analizu “Bjanko” okuplja tim afirmisanih stručnjaka iz ove oblasti, sa dugogodišnjim iskustvom u lečenju duševnih oboljenja koja narušavaju blagostanje i kvalitet života.
Edukacija
Obrazovna struktura naše zemlje susreće se sa problemom nepostojanja formalnog akademskog obučavanja u oblasti psihoterapijskih modaliteta. Stoga je ova važna i odgovorna delatnost ostavljena u amanet entuzijastima – pojedinicima, koji su spremni da ulažu u nove generacije psihoterapeuta, prenoseći im svoje znanje i veštine. U Centru za psihoterapiju i grupnu analizu “Bjanko” kontinuirano obučavamo buduće grupne analitičare, organizujemo susrete iz drugih psihoterapijskih edukacija i seminare različitih tematika.
Grupna analiza
Grupno-analitička psihoterapija širom sveta vrlo je popularna, a najveći razlog tome leži u njenoj veoma opsežnoj primeljivosti. Ona predstavlja sintezu sociološkog shvatanja grupe i grupne fenomenologije i analitičke psihoterapije sa fokusom na sadašnjost, na “sada i ovde” u kontekstu grupnih relacija.
Psihologija
Psihologija, kroz svoje brojne oblasti delovanja, opisuje, istražuje, meri i predviđa različite aspekte ljudskog mentalnog funkcionisanja. U Centru za psihoterapiju i grupnu analizu “Bjanko” bavimo se psihološkim savetovanjem, najčešće sa porodicama, decom, mladima, parovima (bilo da su u braku ili se odlučuju za njega), reproduktivno izazvanim parovima i pojedincima, ali i svima onima koji žele da razgovaraju sa psiholozima – savetnicima.
Poremećaji ličnosti
Šta su poremećaji ličnosti?
Poremećaj ličnosti definiše se kao hronična neprilagođenost u svakodnevnom životu prema sebi i okolini, a uključuje značajne subjektivne i socijalne probleme. Reč je o specifičnom životnom stilu osobe i njenom odnosu prema sebi i drugima. Poremećaj ličnosti ispoljava se tokom puberteta ili ranije, a nastavlja se kroz odraslo doba. U srednjim i poznim godinama uočava se tendencija ublažavanja simptoma poremećaja.
Da li je poremećaj ličnosti duševna bolest?
Poremećaj ličnosti nije isto što i duševna bolest; poremećaj ličnosti predstavlja maladaptivno funkcionisanje koje je posledica trajnijih struktura u ponašanju nego što je to slučaj sa duševnim bolestima. Ipak, veliki broj duševnih oboljenja javlja se skupa sa poremećajima ličnosti.
Koji poremećaji ličnosti postoje?
U našoj zemlji opšteprihvaćena je sledeća klasifikacija poremećaja ličnosti:
Paranoidni poremećaj ličnosti
Paranoidnu ličnost odlikuje sumnjičavost prema ljudima, često praćena ljutnjom i hostilnošću. Ovakva osoba stalno traga za mogućim znacima prevare i iskorišćavanja od strane drugih ljudi. Krajnje su ljubomorni, druge okrivljavaju za sopstvene greške i često sumnjaju u vernost partnera. Zaokupljeni su pitanjem koliko mogu verovati ljudima, a u mnogim događajima često nalaze skrivene poruke neprijateljske prirode uperene ka njima.
Shizoidni poremećaj ličnosti
Shizoidna ličnost je socijalno povučena; ima malo bliskih prijatelja, distancirana je i bez toplih osećanja prema drugim ljudima. Oni retko pokazuju snažne emocije, nisu zaintesovani za ljubavne odnose i generalno doživljavaju malo prijatnih aktivnosti. Na njih ne utiče ni pohvala ni kritika, kao ni tuđa osećanja, već su usmereni na sebe i slede samo svoje lične interese.
Granični poremećaj ličnosti
Osnovna karakteristika graničnog poremećaja ličnosti je nestabilnost odnosa, raspoloženja i slike o sebi. Njihovi stavovi i osećanja prema drugim ljudima mogu drastično oscilirati u kratkim vremenskim periodima. Sklone su svađanju, razdražljive; ponašaju se nepredvidivo i impulsivno (često imaju problema sa kockanjem, prekomernim trošenjem novca, prejedanjem, promiskuitetom, zloupotrebom droga ili alkohola, manipulativnim pokušajima suicida ili samopovređivanjem). Ne podnose samoću i imaju konstantan strah od napuštanja od strane drugih ljudi, a odnosi sa njima često osciliraju između ekstremne idealizacije do takođe ekstremnog obezvređivanja.
Antisocijalni poremećaj ličnosti
Nekadašnji naziv ovog poremećaja ličnosti je psihopatija, a i danas se često koristi u svakodnevnom govoru, kada hoćemo da opišemo beskrupuloznu i hladnu osobu koja je usmerena isključivo na sopstveni interes. Antisocijalna ličnost ponaša se neodgovorno, sklona je kršenju pravila ili zakona, laganju, razdražljivosti ili agresiji. Ne obazire se na opasnost, često traži senzacije u spoljašnjoj okolini, nema razvijenu empatiju niti mari za osećanja drugih ljudi. Manipulativna je, ima slabu kontrolu impulsa i, suprotno od popularnog uverenja, ovaj poremećaj ličnosti čest je i među ”običnim” ljudima, ne samo holivudizovanim serijskim ubicama i osuđenim kriminalcima.
Histrionični poremećaj ličnosti
Histrionične osobe sklone su teatralnosti i napadnom traženju pažnje od drugih ljudi. Oni svoje emocije, mada plitke, pokazuju sa mnogo dramatičnosti. Usredsređene su isključivo na sebe, na svoju fizičku privlačnost i osećaju se neprijatno kada nisu u centru pažnje. Umeju biti veoma povodljive, a često i izrazito seksualno provokativne.
Narcisoidni poremećaj ličnosti
Narcisoidna ličnost ima grandiozno viđenje sebe i često su zaokupljene idejama o velikom uspehu. Usredsređene su isključivo na sebe i osećaju konstantu potrebu za privlačenjem pažnje i impresioniranjem drugih ljudi. One duboko veruju da zaslužuju više i bolje od ”običnih” ljudi, odnosno da im takav tretman podrazumevano pripada. Teško održavaju međuljudske odnose, koji su često zasićeni nedostatkom empatije, arogancijom, iskorišćavanjem, zavišću i omalovažavanjem potreba drugih. Osnovne odrednice narcisoidnog poremećaja ličnosti su grandioznost i egocentrično ponašanje.
Anksiozni (izbegavajući) poremećaj ličnosti
Izbegavajuća ličnost je ekstremno osetljiva na kritiku, neodobravanje ili neprihvatanje. Njih karakteriše preterana briga o tome šta će reći i kako će delovati drugim ljudima, a pomisao da bi mogli da se predstave kao neadekvatni čini ih izuzetno anksioznim. Veruju da su nesposobne i manje vredne u odnosu na druge ljude i teško se odlučuju na nešto što odstupa od njihove uobičajene rutine. Na taj način se osiguravaju da se ne izlažu riziku, ali i sve većem povlačenju i izbegavanju čak i svakodnevnih aktivnosti poput odlaska na posao ili u školu.
Zavisni poremećaj ličnosti
Osnovna karakteristika ovog poremećaja ličnosti je nedostatak samopouzdanja. Ovakve osobe su pasivne, donošenje bitnih odluka prepuštaju drugima, teško započinju bilo kakve aktivnosti, submisivni su i osećaju snažan strah od napuštanja. Svoje potrebe podređuju drugima kako bi na svaki mogući način izbegle konflikt. Kada se odnos sa osobom od koje su emocionalno zavisne prekine, one odmah tragaju za drugom osobom koja bi mogla zauzeti mesto osobe od koje zavise.
Opsesivno-kompulzivni poremećaj ličnosti
Osobe sa opsesivno-kompulzivnim poremećajem ličnosti na prvom mestu odlikuje perfekcionizam, uz zaokupljenost detaljima, pravilima, urednošću itd. Previše pažnje poklanjaju detaljima, do te mere da često zanemaruju širu sliku, a zaokupljuju se sitnicama. Vrlo su usmereni na rad, teško donose odluke i loši su u organizovanju vremena. Često su skloni sakupljanju bespotrebnih sitnica, štedljivi i rigidni u svojim stavovima. Opsesivno-kompulzivni poremećaj ličnosti razlikuje se od opsesivno-kompulzivnog poremećaja kao kategorije anksioznih poremećaja po tome što ne sadrži za opsesivno-kompulzivni poremećaj karakteristične opsesije i kompulzije.
Kako se leče poremećaji ličnosti?
Poremećaji ličnosti najčešće se leče psihofarmacima i psihoterapijom. Glavni problem u terapiji poremećaja ličnosti je nemotivisanost klijenata da se leče, jer oni svoje simptome doživljavaju kao sopstvene lične i razumljive osobine, a ne kao simptome bolesti. Zato je prvi korak u lečenju prihvatanje sopstvene posebnosti. Lekovi obično deluju samo na neke simptome bolesti, dok se psihoterapija preporučuje kako bi osoba imala priliku da promeni usvojene maladaptivne obrasce ponašanja.
